|
Septembar 2007 - Broj 10
|
|
| UVOD |
Odložena budućnost
Pozajmljivanje misli, pa kada to priznate, kao „pošteno laganje“ čitalaca, ponekad ima utemeljenje. Isto kao kada prenesete tekst kakav je „Propuh u glavi“ Marinka Čulića u „Feral tribjunu“.
On je, onako, komšijskim okom, ne štedeći nimalo, naprotiv, domovinu, konstatovao da je Srbija zemlja „odgođene budućnosti“, zaglibljena u „žitkom blatu devedesetih“.
Iz tog blata Ratko Mladić, koji sada već košta Srbiju skoro dva miliona evra (da li je to zaista jedino što dopire ovde do srca), kliče: „Ajmo momci, napred Potočari, Bratunac. Nemojte se zaustavljati!“ Nekoliko dana kasnije, on će Srpskoj radioteleviziji na Palama izjaviti: “Poklanjam danas ovaj grad Srbima na dar”.
Ima Srbija takvih danajskih darova na pretek. Evo samo nekolicine: Vukovar, Hrtkovci, Suva Reka, Štrpci.
Nekoliko odbornika Skupštine opštine Prijepolje prevagnulo je u odluci da se, nakon četrnaest i po godina posle otmice i ubistva 19 građana Srbije i Crne Gore iz voza u stanici Štrpci (većinom Bošnjaka) podigne spomenik žrtvama u tom gradu "makar na njemu ne bilo ispisano nijedno ime". Ipak, odlučeno je da će na spomeniku, na ulazu u grad, biti upisano osam imena otetih putnika koji su imali mesto prebivališta na teritoriji opštine Prijepolje. A ostalima?
Zaključak zašto nam je budućnost odložena u nedogled, nameće se sam.
Nema diskursa, razgovora, besede o pravdi, opominje dr Bogdan Denić u intervjuu ovog broja.
Zato, umesto budućnosti, u Srbiji traje loša prošlost.
|
|
