Ovih dana počinje reizbor svih sudija u Srbiji, što je izazvalo veliku pažnju javnosti i kritike samih sudija.
- Kriterijumi za izbor sudija su utvrđeni i pravi se razlika između opšteg izbora zatečenih sudija, napredovanja sudija i prvog izbora na sudijsku funkciju, kaže sudija Nata Mesarović, predsednica Visokog saveta sudstva i v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije.u razgovoru za „Pravdu u tranziciji“. Napominje da, za sudije koji se nalaze na funkciji važi pretpostavka da su stručni, osposobljeni i dostojni, dok tamo gde se ukaže na sumnju da sudija ne ispunjava te kriterijume, to će se u svakom pojedinom slučaju utvrđivati, a sami kandidati već sada, na osnovu objavljenih kriterijuma, znaju da li ispunjavaju uslove ili ne.
- Ja lično mislim da najveći broj sudija nema razloga za strah, jer je reč o časnim, stručnim i ljudima uvaženim u sredinama u kojima žive. Uostalom, Ustavni sud Srbije je, po inicijativi Društva sudija Srbije, doneo odluku i utvrdio da je opšti izbor sudija ustavan.

Ipak, reforma sudstva podrazumeva da je u ovom trenutku oko 500 sudija višak u sudskom sistemu...
- Visoki savet sudstva je doneo odluku o neophodnom broju sudija u Srbiji. Taj broj je utvrđen tako što su uzeti u obzir statistički podaci o prilivu predmeta po materijama i sudovima za poslednje tri godine i na bazi očekivanog priliva u sledećoj godini, a imajući u vidu orijentacione norme u pogledu učinka sudija. Pored toga, naglašavam da, u poslednje tri godine nije izabran nijedan novi sudija u Srbiji, a bilo je i „odliva“ kadrova, onih koji su napustili sudstvo, onih koji su otišli u penziju, neznatan broj je i razrešen. To sve govori da je brojka koju pominjete proizvoljna. Ne kažem da je ta brojka mala, ali među 2.200 sudija danas u Srbiji ima i onih koji su manje stručni i nisu dostojni za taj posao, ali to će se svakako utvrđivati na argumentovan način, procenjivaće se rad i nerad, uzimaće se u obzir i presude Međunarodnog suda za ljudska prava. Sudije koje nisu poštovale pravo na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku, koje su vršile povrede ljudskih i manjinskih prava, naći će se u situaciji da se o njima razgovara.

Društvo sudija Srbije iznelo je primedbu da neće biti dovoljno vremena za odlučivanje o kompetentnosti sudija koji konkurišu: na svakog kandidata otpada, kako upozoravaju, tek nešto više od desetak minuta.
- To su neosnovane primedbe. Sa predstavnicima Društva sudija Srbije imala sam više sastanaka u vezi reforme pravosuđa. Članovi Društva sudija su učestvovali u procesu stvaranja Nacrta i Predloga zakona na osnovu kojih se sprovodi reforma. Više puta sam istakla da su članovi Društva sudija, uvažene, dokazane i priznate sudije, učestvovali i u stvaranju predloga kriterijuma za izbor sudija, ocenu dostojnosti, stručnosti i osposobljenosti. Ti kriterijumi su bili polazna osnova, najpre za Komisiju Visokog saveta, a zatim i za Visoki savet sudstva, za donošenje konačne odluke, koja je javno objavljena. Kriterijume je ocenjivala Venecijanska komisija, koja je zaključila da su poštovani standardi koji važe u Evropi. Vremena ima da se, na osnovu tih kriterijuma, ocene svi prijavljeni kandidati, mnogi od njih su konkurisali za sudijska mesta i u višim i u nižim sudovima, jer ispunjavaju uslove. Ja nikada nisam merila vreme za donošenje važnih odluka „na štopericu“, u minutima i sekundama. To su mere za neke druge, koji ne primenjuju kriterijume dostojnosti i stručnosti, na osnovu kojih se sada biraju sudije u Srbiji. Mogu da naslutim da su, među onima koji najviše kritikuju opšti izbor sudija, najglasniji oni koji su se zalagali za reformu samo Vrhovnog suda Srbije i za osnivanje novih apelacionih sudova, ali su i tada bili, a i sada su, protiv suštinske reforme sudskog sistema. Smatram da bez potpune reforme sudstva nije moguće obezbediti jednak pristup građana pravdi, suđenje u razumnom roku i ravnomernu opterećenost svih sudija u Srbiji.

I građani, pa i struka, često kritikuju rad sudstva u celini, pa i Vrhovnog suda Srbije. Kakvo ste stanje u VSS-u zatekli, bolje ili gore no što ste očekivali i jeste li uopšte imali predstavu o tome što će vas dočekati?
- Ja sam sudija Vrhovnog suda Srbije od 2003.godine i poznato Vam je da sam upućena na rad u Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal. Ponovnim dolaskom u Vrhovni sud bila sam iznenađena brojem predmeta koji se nalazi u ovom sudu, posebno u Krivičnom odeljenju, gde je mali broj sudija uspeo da završi 2008.godinu sa odličnim rezultatom, najboljim od kada postoji Vrhovni sud, što je konstatovao i tadašnji predsednik ovog suda u godišnjem izveštaju. Dobre rezultate imala su i druga dva odeljenja, Građansko i Upravno, ali smatram da su sudije preopterećene i da će nove nadležnosti Vrhovnog kasacionog i Apelacionog suda omogućiti da se kvalitetnije radi i da se više pažnje poklanja pravnim stavovima i uobličavanju sudske prakse.

Sada ste v.d. predsednica Vrhovnog suda Srbije. Koliko je taj posao, u smislu predstojeće reforme pravosuđa, težak u odnosu na posao u sudnici?
- Velika je razlika između ta dva posla. Kad se opredelite za to da budete sudija, znate zašto ste to učinili – i dan danas kad uđem u sudnicu, tu sam najsigurnija, sa svojim predmetom i zakonom – a ovde se bavim i drugim poslovima, koji nisu direktno vezani sa sudijskim poslom. Smatram da će, nakon sprovedene reforme, Vrhovni kasacioni sud i sudstvo, kao grana vlasti, imati položaj i ulogu propisanu Ustavom i zakonima i ugled u državi i u društvu kakav im i pripada. Ne može se sve svoditi na izjave da je sudstvo treća grana vlasti, to građani moraju osetiti, a mi svojim radom možemo dokazati da sudstvo jeste treća grana vlasti. Nezavisnost sudstva ogleda se u donošenju odluka i kroz položaj i rad svih nosilaca pravosudnih funkcija. Našu nezavisnost, kroz kvalitetan rad, moraju da cene svi građani, cela javnost, parlament i predsednik države. Oni moraju znati da nezavisno sudstvo jeste stub i oslonac svake demokratije.

I danas se, međutim, susrećemo sa optužnicama na kojima je 30-40 optuženih, od one koja se odnosila na kriminalni „zemunski klan“ i atentat na premijera Đinđića, koja je razdvojena na dva postupka, do poslednje takve mastodontske optužnice poznate kao „afera Indeks“...
- Moje lično mišljenje je da je prosto nemoguće završiti u razumnom roku bilo koji predmet u kojem je više od 20 optuženih. To nije samo naše iskustvo već i iskustvo zemalja u okruženju i svetski standard, jer treba održati koncentraciju i onoga koji sudi i koncentraciju dokaza i prisustvo optuženih i njihovih branilaca. Postupanje po takvim optužnicama je veoma teško, kao i rukovođenje glavnim pretresom, sprovođenje dokaznog postupka je otežano. Smatram da bi predsednici veća, po prijemu takvih optužnica, morali o tome da razmisle i da više pažnje i vremena posvete ovom pitanju i proučavanju predmeta. Znam da sudije zbog velikog broja predmeta često ne koriste mogućnosti koje su predviđene ZKP-om. Dobra priprema predmeta, neophodno vreme, na čemu stalno insistiram, omogućavaju efikasno i pravično suđenje.

Imaju li sudije, s obzirom na broj predmeta pred sobom i norme, dovoljno vremena za takve pripreme, ili su ipak pretrpani poslom?
- Ne mislim da su sudijama norme prevelike. Znam da su predmeti koji u poslednjih nekoliko godina dolaze pred sud, složeniji i obimniji nego što je to ranije bilo. Nisu svi predmeti složeni, ali zbog velikog priliva predmeta, sudije su u mogućnosti da prvo rešavaju veći broj manje složenih predmeta i na taj način lakše postižu orijentacionu normu, a složenije predmete sporije rešavaju, pa otuda i veći broj starih složenih predmeta. Znači, mora se upravljati predmetima i napraviti plan rešavanja starih predmeta. Prilikom obilaska sudova najbolje se vidi na koji način se prilazi rešavanju starih i složenih predmeta i da li se tome pridaje odgovarajući značaj. Ne može se sve posmatrati samo kroz normu. Mislim da je kraj postupcima koji traju 10 i više godina, u čemu će nam posebno pomoći izmene procesnih zakona i izbor sudija.

Poznato je da ste u Okružnom sudu u Beogradu sudili „slučaj Sjeverin“ u vreme dok suđenja za ratne zločine još nisu bila naša sudska svakodnevnica.
- To je bio težak predmet, koji je u sud došao u vreme kada još nije konstituisano Veće za ratne zločine i kada još nije bilo suđenja za ratne zločine. To nije bio nimalo običan, standardan predmet, a meni je rečeno da sam dobila predmet koji, otprilike „nije ništa strašno“. Sve se dešavalo u oktobru 2002. godine.
Tada nije bilo popularno suditi optuženima za ratne zločine. Osećalo se to u razgovoru sa kolegama, pritisak javnosti je bio veliki, čemu su doprineli i neki mediji. Zapamtila sam da sam presudu objavljivala u tadašnjoj velikoj sudnici Okružnog suda i samo je jedna koleginica slušala izricanje presude. Ona mi je jedina i čestitala.

Da li su se stvari od tada promenile?
- Kako da ne, sada je to sasvim nešto drugo. Od momenta formiranja Tužilaštva za ratne zločine i Veća za ratne zločine u Okružnom sudu u Beogradu, kada se i država odredila prema tom problemu, u Srbiji je sazrevalo javno mnjenje da niko ne sme biti amnestiran i da izvršioci ratnih zločina moraju odgovarati.

No, kad je najavljeno osnivanje posebnih odeljenja i tužilaštava – onog za ratne zločine i za borbu protiv organizovanog kriminala – mnogi su bili protiv, tvrdeći da se time optužene stavlja u neravnopravan položaj.
- Situacija u kojoj se zemlja našla nametnula je potrebu za takvim odeljenjima i ja ih nikako ne bih nazvala „specijalnim odeljenjima“, jer ona su posebna zbog oblika kriminala kojim se bave, zbog posebnih odredbi zakona koje se primenjuju u tim postupcima, sastava veća koja to rade i mislim da su u potpunosti do sada opravdali svoje postojanje.

Protivnici su kao argumente isticali, među njima i neke sudije i ministar pravde, da se osnivanjem tih posebnih odeljenja narušava pravo optuženih na prirodnog ili slučajnog sudiju, kao i to da je – po njima – svaki sudija Okružnog suda u stanju suditi tako složene predmete.
- To su, po meni, neosnovane primedbe i oni koji su ih iznosili nisu za taj svoj stav imali osnovane argumente. Pozivali su se na pravo na slučajnog sudiju. To pravo je garantovano i u posebnim odeljenjima, jer ima više veća koja u tim predmetima sude i sve sudije u većima su profesionalci. Ni tu se ne zna unapred koji će sudija dobiti predmet. Zato mislim da protivnici uvođenja posebnih odeljenja apsolutno nisu bili u pravu i da njihovo protivljenje nije bilo argumentovano. Ne stoje tvrdnje da takve složene predmete može suditi svaki sudija. I oni znaju da postoji specijalizacija među sudijama, a ovo su predmeti posebne težine, koji nose i veći rizik.